Bilo je potrebno 22 dana i 3 fudbalske utakmice da ceo svet zavoli Cape Verde. Juče je ovaj tim izgubio od Aregnetine, ali je osvojio milione srca širom sveta. Šta je to što volimo u ovakvim pričama? Da li je to što su pokazali da postoji šansa da postaneš najveći uprkos tome koliko si mali?
Postoji jedna slika koja se ponavlja kroz istoriju čovečanstva toliko uporno, da je postala ugrađena u našu dušu (barem moju). To je slika malog koji stoji pred velikim. Slika pastira pred velikim divom. Ili u ovom slučaju slika ostrva pred kontinentom, petstotina hiljada ljudi pred celim svetom!
Pre tri hiljade godina, to je bio dečak po imenu David, sa praćkom, naspram velikog Golijata. Filistejci su izabrali svog šampiona, a Bog je izabrao Davida. Ta priča svedoči o tome da Bog vidi sve ono što sam čovek nije u mogućnosti. On vidi naše srce. On nas vidi velikim, čak i kada smo još uvek mali. U toj priči, baš kao i u mnogima koje slede, mali je pobedio velikog. Ova priča se ne ponavlja slučajno. Ona postoji zato što nam je potreban dokaz da veličina protivnika nije poslednja reč.
Golijat je 3. jula nosio fudbalski dres. Aktuelni svetski šampion Argentina izašla je na teren protiv države sa nešto više od pola miliona stanovnika, razmera radi kao trećina Beograda. Iako je matematički bilo nelogično da razmišljamo o eventualnom prolazu “malog”, ceo svet se ipak tome nadao. Zašto?
Nije mi Cape Verde repreznatacija draga zato što je bila slabija, već zato što je uprkos tome, odbila da odustane. Dok sam gledao kako se bore za svoj cilj, nisam navijao pasivno, već sam imao utisak kao da se i sam borim! Imao sam utisak da se u meni aktivirao isti mehanizam kao i u igračima koje sam posmatrao na terenu. Odjednom su i moji ciljevi postali dohvatljivi, okolnosti podnošljivije i kao da sam dobio mogućnost da odbijem odustajanje. To je u sutšini priča i o Davidu. Kada gledamo malog kako se bori protiv velikog, ne gledamo samo borbu. Juče nisam gledao utakmicu, već demonstraciju jednog principa, koji mi je očigledno neophodan da bih poverovao u to da ovaj svet može biti podnošljivo mesto, a to je da ipak, makar u jednom od hiljadu pokušaja, postoji prostor za preokret.
Svi smo mi, u nekom trenutku svog života, David i Cape Verde. Svako od nas stoji pred nekim Golijatom, pred ciljem koji izgleda ogromno, pred protivnikom koji ima više resursa, iskustva i snage. Možda bi bilo važno reći u ovom trenutku, za sve vas koji ste propustili jučerašnji meč, da je Cape Verde juče ispao sa svetskog prvenstva. Nije čak pobedio ni jednu utakmicu na čitavom turniru. Ako bismo njihov uspeh merili isključivo fudbalskim merilima, onda bi ovo bila priča o porazu. Iako ovo nije srećan kraj za ovaj tim, njihov poraz je bio na terenu, dok su u isto vreme osvojili milione srca. I ovo je dokaz da ovo nije priča o ishodu, da ovo nije trenutak pobede, već onaj momenat koji dolazi mnogo ranije. Pričam o trenutku u kom bi onaj koji bi, po svakoj razumnoj proceni, trebalo da se povuče, prkosio i ostajao da stoji.
To je razlog zbog kog nam je ova ideja toliko draga. To je priča koja je stara koliko i sam čovek. To je razlog zbog kog smo se svi kolektivno zaljubili u ovaj tim. Cape Verde nije imao nikakvu garanciju pobede, ali je odbio da odustane, da se povinuje logici, da prihvati “stvarnost”. Umesto da ih Argentina sravni sa zemljom za 30 minuta, igrali su ravnopravno do poslednje sekunde utakmice. Cape Verde jasno šalje poruku da je vredno pokušati, čak i kada je protivnik Golijat, a ti u rukama držiž praćku, ili ostrvo od pola miliona ljudi naspram celog sveta.
